ХЕПАТИТИС Ц

hepatitis-C

Хепатитис значи инфламација јетре  (Инфламација=упала).

Хепатитис може да буде узрокован великим бројем фактора као што су претјерано конзумирање алкохола, велике дозе одређених лијекова, отровне гљиве и вируси.

Хепатитис Ц узрокује вирус који се са једне особе на другу преноси путем крви и тјелесних течности, као што је дјељење игала за интравенску примену дрога или за вријеме трудноће и порођаја. Хронични хепатитис Ц  је најчешћа хронична болест јетре и узрок је 8,000 до 13,000 смрти сваке године. Већина трансплантација јетре обављених у Сједјињеним Америчким Државама обавља се зато што је особа оболела од хепатитиса Ц.

акутни Хепатитис Ц може да траје 6 до 8 недеља,

ХЕПАТИТИС Ц  

 СИМПТОМИ   

Када је особа први пут изложена вирусу хепатитиса Ц и инфицира се каже се да има акутни хепатитис Ц. Акутни хепатитис мозе да траје 6 до 8 недеља, а некада и дуже.Већина пацијената у овом периоду нема симптоме.

Инфекција постаје хронична код 70 до 80% инфицираних. Ријеч хронична  указује на дугу инфекцију, често током цијелог живота, осим ако се не да треман који ће довести до излечења. Хронична инфекција хепатитисом Ц има потенцијал да доведе до оштећења јетре које може да буде благо или тешко. То је супротно од других вирусних хепатитиса (као што је хепатитис А), који узрокују симптоме у време инфекције, а затим ти симптоми нестају након што је вирус избачен из организма.

Многи пацијенти са хроничним хепатитисом Ц немају симптоме чак и када постоји тешко оштећење јетре. Код особа које развију симптоме то је најчешће замор; други, симптоми су: мучнина, недостатак апетита, бол у мишићима и зглобовима, слабост и губитак тежине. Узрок тих симптома није јасан. Непостојање симптома не значи да је инфекција под контролом.

ПУТ ИНФЕКЦИЈЕ

Хепатитис Ц вирус се шири преко крви.

Крв и крвни продукти — Хепатитис Ц се раније највише ширио помоћу контаминиране крви трансфузијама све до касних деведесетих година прошлог вијека, када је развијен тест којим донори крви могу ефикасно да се тестирају на вирус хепатитиса Ц. Због тога је данас могућност инфекције хепатитисом Ц након трансфузије врло мала, један у 1.9 милиона.

Пренос сексуалним путем — Хепатитис Ц вирус може да се пренесе сексом, иако је ризик далеко мањи него у случају других типова вируса. Ризик преноса у случају стабилних моногамних парова (тј, сексуалних партнера који немају сексуални контакт са другим особама) се процењује на један у хиљаду годишње. Међутим, ако НЕМАТЕ стабилног моногамног партнера МОРАЛИ бисте да користите кондоме. Ризик од преноса вируса је већа код особа које су инфициране и хепатитисом Ц и ХИВ-ом.

Други начини преноса — Нема доказа да се вирус хепатитиса Ц преноси љубљењем, грљењем, кихањем, кашљањем, обичним контактом, дјељењем хране, воде, есцајга и чаша, или контактом који не подразумјева контакт са крвљу.

Међутим, дјељење четкица за зубе, бријача и других предмета који могу да буду контаминирани крвљу се НЕ препоручује. То важи и за помагала (као што су сламчице) која се користе за инхалацију кокаина и игле и шприцеве којима се уноси дрога.

Пренос за време трудноће — Ризик од преноса хепатитиса Ц на Ваше дијете за вријеме трудноће зависи од количине вируса у крви. Генерално, ризик је око 5 до 6% (око 1 у 20), али се повећава код особа инфицираних и ХИВ-ом, код којих се ризик повећава до 12 процената, или 1 у 8. Жене са хепатитисом Ц које су у другом стању или планирају трудноћу треба да разговарају са доктором о ризицима.

 

ДИЈАГНОЗА

Хепатитис се дијагностикује тестирањем крви. У већини случајева, тестирање крви (на антитела на хепатитис Ц вирус) се ради зато што постоји један или више фактора ризика за инфекцију као што су:

  • недавна изложеност крви инфициране ХЦВ-ом (нпр. случајни убод иглом);
  • особа је ХИВ позитивна;
  • претходни или тренутни партнер има ХЦВ;
  • претходна или тренутна употреба интравенских дрога;
  • претходна или тренутна употреба хемодијализе ;
  • примали сте донирану крв или органе прије јуна 1992. године, или факторе згрушавања крви прије 1987. Године;

Ријеђе, тестирање се ради зато што особа показује симптоме инфекције хепатитисом Ц као што су губитак апетита, мучнина, симптоми налик грипу, или бол испод ребара са десне стране (где се налази јетра).

Ако је тест позитиван на вирус хепатитиса Ц ради се даље тестирање како би се потврдило да је вирус присутан. Резултати тих тестова се користе за планирање третмана:

  • Хепатитис Ц вирус (ХЦВ) РНА је мера количине вируса који циркулише у крви. ХЦВ РНА може да се детектује у крви данима и недељама након излагања вирусу.
  • Тестирање генотипа вируса хепатитиса Ц како би се утврдио специфични тип ХЦВ-а.

Биопсија јетре — Биопсија јетре није потребна како би се поставила дијагноза хепатитиса Ц. Међутим, биопсија јетре се често изводи ако се разматра третман хепатитиса Ц. Резултат биопсије може да помогне у одређивању стадијума болести и дугорочне прогнозе.

 

КОМПЛИКАЦИЈЕ 

 

Вирус хепатитиса Ц узрокује различито оштећење јетре, иако она до одређеног степена може да се обнови. То оштећење настаје током више година.

Код неких особа, ожиљно ткиво (фиброза) се акумулира у јетри, што може да постане сувише раширено и узрокује цирозу, када је јетра тешко оштећена. Особе са цирозом јетре имају ризик од озбиљних компликација јер јетра са ожиљцима теже функционише.

Компликација цирозе јетре које се сви највише боје је канцер јетре (хепатоцелуларни карцином). Око 20 % особа са цирозом (1 у 50) развије хепатоцелуларни канцер сваке године. Али већина пацијената са цирозом као последицом хепатитиса Ц неће развити хепатоцелуларни канцер.

Конзумирање алкохола — Особе са хепатитисом Ц које пију алкохол имају далеко већи ризик од цирозе. Количина алкохола која је безбедна за конзумирање није добро одређена код особа са хепатитисом Ц. Чак и мале количине (пијење у друштву) су биле повезане са повећаним ризиком од цирозе код особа са хепатитисом Ц. Препоручује се потпуно избјегавање алкохола.

Постоје многа средства за утврђивање количине оштећења узроковане хепатитисом Ц, укључујући тестове крви, преглед јетре ултразвуком и биопсију јетре. Биопсија јетре је „златни стандард“, иако се не препоручује сваком.

ТРЕТМАНСКЕ ОПЦИЈЕ

 

Циљ третмана хепатитиса Ц је спречавање погоршања болести. Као што је већ речено, код око 20 %  пацијената ће се дијагностиковати цироза 20 година након што су инфицирани. Зато особе које добију хепатитис Ц док су младе имају већи ризик од цирозе и компликација током живота. На жалост, није увек могуће одредити ко ће развити прогресивни облик болести.

Пегилован интерферон и рибаварин — Најчешћи третман хепатитиса Ц је комбинација два лека, пегилованог интерферона и рибаварина. Третман се узима у облику пилула. Препоручено трајање третмана са овом комбинацијом је 48 недеља за генотип 1 и обично 24 недеље за типове 2 и 3.

За време терапије се прати ниво вируса у крви, са циљем комплетне елиминације вируса. Терапија може да се прекине пре горе наведеног периода ако није успешна, или ако се примете нуспојаве које пацијент не може да толерише.

Нуспојаве се јављају код готово 80 %  пацијената којима се дају пегилован интерферон и рибаварин. Најчешће нуспојаве су симптоми налик грипу, ниски нивои црвених и белих крвних зрнаца и замор. Постоје третмани којима се ове нуспојаве своде на минимум.

Третман хепатитиса  Ц се не препоручује свакоме.

  • Третман интерфероном се не препоручује особама чија депресија није добро контролисана јер ова група пацијената има ризик од самоубиства за време третмана. Интерферон може да се користи од стране пацијената са добро контролисаном депресијом.
  • Рибаварин се не препоручује женама које су у другом стању, које планирају трудноћу или не могу да користе одговарајућу заштиту од трудноће.
  • Особе са аутоимуним поремећајима (нпр. лупусом, реуматоидним артритисом) могу да имају повећан ризик од компликација повезаних са третманом интерфероном.
  • Особе са нормалним тестовима функције јетре (АЛТ) које се инфицирају хепатитисом Ц пре него што напуне 35 године, које су женског пола, не пију алкохол и немају фиброзу или је минимална, могу да развијају фиброзу јетре врло споро. Код тих особа је разумно одложити третман док фиброза не напредује, тестови функције јетре не постану абнормални, или клиничка испитивања не покажу да ће ранији третман бити користан.

Лијек — Шанса за излјечење хепатитиса Ц делимично зависи од типа вируса хепатитиса Ц (тј. генотипа). Генерално, шансе су 40 до 50 % за генотип 1 и 80 % или више за генотипе 2 и 3.

Како би се утврдило да ли је инфекција излјечена морате да сачекате шест мј.након завршетка терапије јер вирус може поново да се појави након њеног престанка. Поновна појава вируса се дешава код 25 до 30 % пацијената. Излјечење се дефинише као одсуство вируса више од шест мј. након терапије. Контролне студије тих пацијената нису показале трагове вируса у крви или јетри ни након 10 година.

Третман особа које не одговарају на терапију или код којих је дошло до поновне појаве вируса 

Опције могу да буду посматрање и чекање, поновни третман другом терапијом, или укључивање у клиничко испитивање.

 

ДУГОРОЧАН ТРЕТМАН ХЕПАТИТИСА Ц

Тестови — Особе са хепатитисом Ц које имају цирозу јетре треба редовно да се контролишу на хепатоцелуларни карцином, што обично подразумева ултразвучни преглед јертре и тест крви (ниво алфа фетопротеина) сваке или сваке друге године.

Поред тога, процедура позната као гастроинтестинална ендоскопија може да се обави како би се процениле вене у једњаку (проширене вене у једњаку). Проширене вене се јављају код 50 %  особа са цирозом.

Дијета — Нема дијете која би специфично ублажила симптоме хепатитиса Ц. Најбољи савјет је здрава, нормална, избалансирана дијета. Могу да се узимају витамини са гвожђем. Безедно је пити кафу; чак неке студије сугеришу да је кафа добра за јетру. Испијање алкохола се никако не препоручује како би се јетра заштитила од додатног оштећивања.

Вакцине — Свако инфициран хепатитисом Ц треба да се вакцинише против хепатитиса А и Б, осим ако није већ имун. Пнеумококна вакцина се препоручује сваких пет година. Вакцина против инфлуенце (група) треба да се да рано, нарочито у јесен. Рутинске вакцинације се такође препоручују, против дифтерије и тетануса сваких десет година.

Физичка активност — Физичка активност је добра за свеукупно здравље и охрабрује се, али нема утицаја на хепатитис Ц.

Лекови који се издају на рецепт и који се добијају без њега — Јетра разграђује многе лекове. Зато је увек најбоље проверити са лјекаром или фармацеутом прије него што почнете да узимате нови лијек. Већина лијекова је безбједна за особе са хепатитисом Ц осим ако јетра нема ожиљке.

Значајан изузетак је ацетоминофен (Тyленол®); максимална препоручена доза није већа од 2000 милиграма, или 2 грама на 24 сата, или 500 мг сваких 6 сати (четири пута дневно).

Свакодневна употреба марихуане је повезана са погоршањем болести јетре и не препоручује се , нарочито у случају особа са хепатитисом Ц.

Биљни производи — За многе биљне производе се тврди да „лијече“ или побољшавају хепатитис Ц; ниједна од тих тврдњи није доказана. Поред тога, неки биљни препарати могу озбиљно да оштете јетру.

Подршка — Подијелите бриге са другим пацијентима са истом дијагнозом; то може да Вам поногне да живите са хепатитисом Ц.

 

КЛИНИЧКА ИСПИТИВАЊА — Иако терапија интерфероном и рибаварином лијечи 50%  пацијената са хепатитисом Ц (до 80 %  са генотиповима 2 и 3), многи се не излече. Зато се третмани за хепатитис Ц константно развијају. Клиничко испитивање је пажљиво контролисан начин испитивања ефикасности нових комбинација познатих терапија.